УЧЕНИК ГЕНЕРАЦИЈЕ

УЧЕНИК ГЕНЕРАЦИЈЕ

За ученика генерације наше школе проглашена је Миља Станковић, ученица 8-3 која је својим свестраним ангажовањем и успесима на такмичењима заслужила да понесе ову престижну титулу.

У наставку прочитајте Миљин састав у коме је описала своје осмогодишње школовање и  последњи обилазак школе. Желимо јој успех у даљем школовању.

ПОСЛЕДЊИ ОБИЛАЗАК ШКОЛЕ

Већ осам година, све делује исто; сваког дана истим путем ка школи, сваке недеље исти распоред,сваког месеца нагомилани тестови, сваке године промене истих годишњих доба… Док се број разреда мења, индекс поред њега остаје исти осам година. Тај број осам симболизује основну школу и, из овог угла, чини се као да нема велику вредност, а 2012. чинио се као читава вечност. Ипак, кад би се ротирао за 90 степени, могао би да представља вечност. Тако ротиран број постоји само у главама оних који су желели да све опет буде “исто“. До последњих тренутака проведених у школи нисам ни знала да ће за мене идеалан живот бити баш то- свакодневни одласци у школу и све остало.

Прва ствар из дворишта која се види је зеленило: жива ограда коју сам често покушавала да прескочим, дрвеће на које смо се пењали, трава на којој смо седели на часовима природе и друштва, на којој смо играли фудбал и правили замке на физичком у млађим разредима.

Десно је паркић чија је највећа предност клацкалица. Кад се једном домогнемо ње, никад не устајемо. Такође се не избегава седење на крову тобогана.

Испред паркића је травнати фудбалски терен који је био у употреби само у ретким ситуацијама. Његова величина нема неке границе, тако да често изазива сукобе међу играчима, а око голова увек има мање траве и више блата после лошег времена.

Поред паркића и тог терена је кошаркашки терен. Ја сам га ретко кад користила за кошарку. Често сам одлазила тамо на физичком са одбојкашком лоптом, добацујући се сама са собом и гађајући у кош. Пар пута смо ту играли “између две ватре“ док смо били млађи. Кад испаднем из игре, често одлазим до коша да се преврћем док не паднем на главу. Тад се правим као да се ништа није десило, пошто сам пре тога доста пута упозорена да не радим то.

Око тог терена је свуда трава, осим дела бетона неправлног кружног облика. Није ми баш било јасно зашто је то тако до осмог разреда, кад смо разредна и ја ту вежбале бацање кугле за такмичење из атлетике. Надам се да му је то главна намена, јер ми иначе стварно не би ништа друго пало на памет.

Поред свега тога је бетонски терен, далеко већи од кошаркашког. Заиста не знам да ли служи за фудбал или за рукомет, мада, с обзиром да рукомет није много популаран у нашој школи, ту се увек игра фудбал. Једино је било рукомета на том терену пред такмичење из тог спорта. Ипак, мени је све то слично, јер увек заузимам позицију голмана. Боља страна тог терена је ка шуми, јер иза гола постоји мрежа, за разлику од другог гола. Ипак, кад лопта пређе ту мрежу, потребно је пар минута да се врати на терен и да се настави игра. Кад имамо часове физичког напољу, то се претвори у простор за све, али највише за фудбал и полигоне.

Лево од капије школе је огроман парк, са доста дрвећа и траве, ограђен живом оградом. Љуљашке у њему су ме научиле зашто никад не скакати са љуљашке на мокру траву, нарочито не у ролерима. Такође сам се превртала и на шипци око љуљашке, а разредна ме је упозоравала да ћу ударити главом, пошто сам близу земље кад се окренем наопако. Ипак, ја ни то нисам слушала, па је глава доста пута страдала.  У једном делу тог парка је пар клупица које смо као мали прескакали, глумећи коње. Поред тих клупица смо друг и ја провели летње радионице, ломећи плочице које су касније биле употребљене за мозаик. Иза једне клупице је широки бетонски стуб. Сан сваког детета је да се попне горе и то мора учинити макар једном. Мада ми смо често боравили горе. Осим лети, седела сам ту и након последњег родитељског, док су други попуњавали листе жеља.

На врата која гледају ка том парку сам први пут са својим разредом ушла у школу. Касније сам ретко кад могла да пролазим туда, пошто су то “врата за наставнике“, која су, наравно, на идеалнијој позицији.

У холу школе сам погледала прву приредбу у августу 2012. године, а касније сам стално трчала туда и доста пута падала, вероватно да би ме сви видели док падам.

Ходник лево води ка најбољој просторији школе-ка сали. Са леве стране су свлачионице које су доживеле најгоре могуће концерте пре физичког. Преко пута њих је сала. Наизглед “највећа просторија на свету“ садржи пуно успомена… хиљаде падова, хиљаде постигнутих поена из свих спортова, хиљаде претрчаних кругова и доста просутих сокова током неких рођендана. На струњачама у остави сам била у стању да заспим као у својој соби. Кад се ту окупимо, сваки пут проналазимо различите ствари и често не знамо зашта служе, па им нађемо неку ужасавајућу намену.

Поред сале је разреднин кабинет. Ту проводим више времена него било где у школи. Није велика просторија, али захтева време да би се детаљно упознала због свега што је окачено на зидовима. Кад се ту појавим тешко ме је избацити одатле, али најгоре је кад су врата кабинета затворена док нам је потребна лопта…која је често унутра.

У том ходнику су и учионице физике и хемије. Никад заправо нисам знала која је за физику, а која за хемију, јер смо оба предмета имали у обе учионице. У једном од њих смо често снимали видее у којима бисмо пустили музику и тада би се сви понашали као да је време стало, док камера обилази око њих.

У другом ходнику испред тог су са једне стране три учионице математике. У оној најмањој има свих формула за троугао, али смо више пута ту имали одељенску. У другој скоро увек имамо математику. Тешког срца улазим унутра, јер ми се никад не ради математика, али ми је још теже да изађем кад загрејем мождане ћелије. Највише ме активирају “задаци за плус“, јер увек очекујем нешто што не знам да урадим. На крају, једино што не знам је да саберем коначан резултат.  У трећој сам најмање времена провела, углавном би ме неко послао тамо да питам нешто и онда бих морала да одем тамо још 4 пута у 45 минута што није повољно за оне који тамо раде нешто озбиљније.

Са друге стране су ликовно и историја. Ликовно је било место боравка нашег одељења у млађим разредима. Ствар које се увек сетим је даска из пода на вратима. Првог дана првог разреда након првог часа, док сам узбуђено истрчавала напоље, та даска ме је изручила на ходник у једном маху и насмејала сваког ко је то видео. Током школовања сам још доста пута пала на исту даску, али никад се није поновило као тад. Такође, ту је канта коју смо друг и ја празнили у млађим разредима на свим важнијим часовима. То задовољство је морало бити прекинуто касније, пошто нам је речено да ће све бити озбиљније. Поред тога, учионица за историју подсећа ме на један летњи дан кад смо друг и ја у августу играли жмурке, па се он сакрио ту иза завесе, а ја сам га тражила читаву вечност и уз то сам морала да се сакријем од других у школи јер нисмо тад смели да будемо унутра. Ипак, жмурке по школи су најузбудљивије. Једном смо их играли у сали пре родитељског, по мраку, пошто нам разредна није упалила светло, а то кад смо видели, нисмо ни помишљали да је питамо да упали.

Tрпезарија је под највећим притиском између прва два часа, као да цела школа баш тад помисли на храну. Ипак, кад нема гужве, служи за играње фудбала чепом од флаше. Од кад су постављена огледала у њој, створи се ред ученика са телефонима спремни за сликање, као да су на концерту без музике. Није реткост да тамо дечаци раде згибове док нема дежурних наставника.

Степенице су свуда сличне, једина разлика је што су оне код ликовног често слободније и под слабијим надзором, што омогућава свакакве игре на њима.

На спрату, изнад три учионице математике, налазе се три учионице српског. У оној у којој сам увек имала часове српског наш разред је увек имао приступ пре часова. Ту смо се често добацивали, јурили, померали столове како нам се свиди и некад их чак ређали једне на друге. Табла је често пре часа била испуњена потписима, а није била реткост да неко напише нешто маркером који не може да се обрише баш лако. И током часова табла је увек била испуњена до последњег ћошка, иако су се сви гурали ко ће отићи да обрише таблу. Током обнављања градива свега је било свуда, мада још нисмо доживели да нешто заврши на зиду.Тешко онима који не препишу нешто у тренутку кад је написано.

Преко пута још два језика, учионице енглеског и француског. За обе је заједничка строга забрана жвакања жваке. Из једне учионице се чује “jeter la gomme!’’ a из друге “БАЦИ ТУ ЖВАКЕТИНУ“. У њима бораве две различите особе са којима је уживање имати наставу све четири године.

Простор између два ходника дословно не служи ничему, мада се могу направити добре слике изласка или заласка Сунца. Дежурни наставници су у стању да вам ишчупају руке уколико се прислоните на ограду, али све остало лако подносе.

У следећем ходнику су са леве стране географија и техничко. Географија је окружена паноима које праве седмаци и осмаци, а унутра је много карти. Током јесени и пролећа, без обзира на број ученика у одељењу, сви се морају сместити у два реда, пошто ка трећем дува клима. Ту избијају незаобилазни сукоби око тога ко ће где седети, до тога да се некад неко сакрије испод стола како би их избегао. У учионици техничког је најфасцинантнија ствар табла по којој се пише кредом. Обожавала сам да стојим ту и цртам, ма шта год да се дешава на часу. То ме је подсећало на млађе разреде када бисмо сви током зиме часове грађанског проводили испред табле.

Са друге стране су музичко и биологија. У музичком је свако првом приликом покушавао да се домогне клавира. Док смо били пети разред изгледало нам је невероватно кад наставница свира на клавиру. У биологији смо одувек хтели да се играмо лажним скелетом који смо виђали на крају учионице у малој просторији пуној свега нама непознатог. Кад смо у седмом разреду видели скелет ван оставе били смо одушевљени. Понашали смо се као да смо доживели нешто што нико није. Још горе је било кад су сви трчали да гледају кроз микроскоп.

У библиотеци смо често спремали такмичења, мада сам је ја пар пута користила да се сакријем од неког или да седим ту ако губим неки час.

Друго двориште је у потпуности од бетона. Ту смо обожавали да играмо фудбал на великом одмору поред силних терена. Гол је био између два олука, а казнени простор од зида до пукотине у бетону. То је заиста била неприхватљива понуда за позицију голмана, стварно се не сећам како сам прихватила ту улогу у игри чија правила нисам знала. Ипак, сваки пут радије тамо играм фудбал и драго ми је што смо ту проводили време. Раније смо преко ограде играли и одбојку, пошто је, у млађим разредима, висина ограде била идеална за све, осим за мене. Најтрауматичнија ствар која се тиче тог дворишта су шипке између којих је требало да се остављају бицикле. Уместо тога, сви смо редовно ходали по томе и увек би се неко заглавио између њих. Тада сви мисле да се не може извући одатле, али ја не знам за случај да је неко остао ту. Такође бисмо се често пењали на кров изнад свих могућих врата, некад и без разлога.

Са бочне стране школе углавном има доста аутомобила, а на трави доста бара после кише у које смо пуштали бродиће. Сада ту волим да седим кад имам слободног времена пре или после школе и током распуста.

На другој срани школе је стаза која води до ње, по њој смо најчешће трчали на јесен за прве оцене из физичког.

Наша школа је за мене савршен простор у коме бих провела детињство и да се опет родим. У њој раде људи које бих волела да имам уз себе до краја живота. Око ње сам упознала псе који су испратили цео мој боравак у школи и још увек ме прате свуда где пођем. Ту сам научила све ствари које ми могу, а и не морају затребати у животу и не уче се све из књиге. Ту сам доживела себе другим очима након што су сви моји успеси запажени, тад схватам да сам у том окружењу постала онаква каква нисам ни знала да желим да будем.

Сада је време да одем даље као и свако ко је прошао део школовања овде или било где. Ипак, “Сви идеали овог света не вреде сузе једног детета“.